Page 67 - Patuljak iz zaboravljene zemlje

— Daleko smo, ne moraš da se bojiš.

Pahuljica nije odgovorila odmah. Niz njene blijede obraze

potekie su suze, tople i krupne.

— Zašto plačeš? — pitao je Sunčan. — Sad je sve prošlo, sad

možeš biti vesela.

— Ja neću stići u Zaboravljenu Zemlju. Osjećam da mi se bliži

kraj.

—Ne govori tako. Ti si samo umorna, to će brzo proći.

—Neće proći. Znam dobro da neće proći i zato te moliim da

zaustaviš čun i da me iskrcaš na obalu koja liči na Zaboravljenu

Zemlju. Hoću da još jednom vidim izlazak sunca, da se oprostim

s njim.

Sunčan je zaustavio čun.

Odabrao je mjesto na pustoj obali i iznio malu Pahuljicu na

visoku hrid ispod koje su jurili pjenušavi talasi.

Na obalu su se spustili bijeli galebovi, začuđeni i uznemireni.

Pahuljica je oživjela, sjela na kamen i naslonjena na Sunčana

posmatrala kako se pučinom igraju talasi, kako se na istoku rađa

sunce.

—Dobro je! — rekla je — sad mi je dobro. Sunčan se

obradovao, a Pahuljica je upitala:

—Je li se srušila naša koraljna kućica? -— Ne znam. Ali

mislim da nije.

—I ja mislim. A jednom sam ipak sanjala da se srušila.

—Ako se srušila, napravićemo drugu. Pomoći će nam

galebovi i ribe, pomoći će nam svi patuljci koji žive u

Zaboravljenoj Zemlji.

—Znam da će pomoći. Kad se vratiš tamo, pozdravi sve u

moje ime: patuljke i galebove, ribe i ptice.